U intervjuu u utorak za novinare Bele kuće, predsednik Donald Tramp je upitan da li ima a poruka za mladiće. „Veoma je zastrašujuće vreme za mladiće u Americi kada možete biti krivi za nešto za šta možda niste krivi“, rekao je on. Bila je to šašava izjava osmišljena da osvetli žice. Ali u njemu je bila i klica istine. Iako nema razloga da se mladići plaše lažnih optužbe za silovanje, koji su izuzetno retki, to je strašno vreme za mladiće u Americi. Čak i tinejdžeri koji su dovoljno obrazovani da ne kupe mizoginistički narativ koji implicira POTUS moraju da se suoče sa činjenicom da društvena uloga američkog čoveka je sve lošije definisan. Dečaci se odgajaju da budu čvrsti, nežni, brižni i agresivni, koji ispunjavaju suprotstavljene zahteve različitih biračkih jedinica.
I, da, to je zastrašujuće. To ne čini društvenu promenu lošom. To jednostavno znači da, kako kaže predsednik, dečaci mogu biti uznemireni.
Treba napomenuti da kada je Tramp govorio o „mladićima u Americi“, prilično je jasno da je govorio o mladim belcima u Americi. Mladi crnci su se dugo plašili - sa dobrim razlogom - da bi mogli biti optuženi za zločine koje nisu počinili. Crni momci ne znaju ko je bio Emet Til, sigurno znaju ime Trejvon Martin. Ali Tramp nije govorio o toj zajednici. Retko to radi.
Predsednik je gestikulirao prema specifičnoj anksioznosti koju doživljavaju ne sasvim jedinstveno, ali svakako snažno mladi belci koji se osećaju u opasnosti da budu okleveti od strane #MeToo pokreta i progresivnog zalaganja za reprezentacija. Specifična anksioznost? Te loše shvaćene privilegije će biti izgubljene na loše shvaćene načine. Sudska saslušanja u Senatu i istraga FBI-ja o optužbama za seksualni napad protiv Breta Kavanoa razotkrili su ove strahove kao uobičajene i politički moćne. Iako su Kavanoove pristalice mešana grupa pristalica protiv abortusa i partijskih lojalista, često izgovarani zabrinutost da mu je život uništen ukazuje na više dvosmislene brige koje mnogi muškarci imaju da bi se mogli suočiti sa sličnim propast. I dečaci imaju ove strahove. Ovi strahovi su zarazni (i lako se pogoršavaju od strane nemarnog nacionalnog vođe).
Vredi ponoviti da je vaspitanje generacije dečaka da se plaše posledica sopstvenih postupaka dobra stvar. Manje napada je dobro. Manje silovanja je dobro.
Ali loše definisana anksioznost ili, još gore, antipatija prema ženama nisu dobri. Stres šteti deci. Ako dečaci lutaju okolo zabrinuti da će biti optuženi ili su samo zabrinuti za seksualnu politiku u labavijem smislu, to nije idealno. Na sreću, tim dečacima možemo dati smernice bez davanja prioriteta njihovoj privilegiji u odnosu na dobrobit drugih. Ne moramo da biramo dečake ili devojčice.
Ali staru priču „dečaci će biti dečaci“, koju mnogi osuđuju i koja je svakako otrovna za mnoge mladiće, treba zameniti novom pričom. A politički lideri ne pričaju tu priču. Republikanci to ne govore. Demokrate to ne govore. Šta je suprotno od toksične muškosti? Тешко је рећи. Dobri smo u definisanju i razgovoru o negativnim muškim osobinama. Teško je govoriti o pozitivnim muškim osobinama jer ne želimo da ih pripisujemo samo jednom polu - to smo radili ranije i nije uspelo.
Što znači da su dečaci uplašeni jer niko ne tvrdi da ne bi trebalo da budu. Niko ne tvrdi da jednakost donosi harmoniju i dugoročno dobro. A to se neće dogoditi ako razgovor o muškosti nastavi da kruži optužbama za seksualno nasilje.
Anksioznost i strah obično postoje u odsustvu otvorenog dijaloga. Ono što bi mladićima najviše pomoglo jeste da iskreno govore o svojim osećanjima vezanim za trenutnu kulturnu promenu? Sigurno neko negde pomaže u ovom dijalogu, ali to se ne dešava na otvorenom. To se ne dešava u centru pažnje. To se ne dešava na travnjaku Bele kuće.
Sada se postavlja pitanje da li je neko dovoljno zabrinut za dobrobit svih mladih ljudi da razgovara sa njima i, bez igranja politike, pokuša da stvori bolje razumevanje.
